| |
Драги пријатељи, поштовани земљаци,
Обавештавам све који прате овај сајт о свом повлачењу из овогодишње организације манифестације "Од Ивањдана до Петровдана".
Размишљајући шта обичан човек који воли родно село може у садашњем времену учинити за његов спас, дошао сам пре 7 година на идеју да се током лета окупе Биоштани у свом завичају, да се друже, доведу своју децу и да та дружења створе плодно тле за различите идеје и пројекте који би се могли реализовати у циљу опстанка некад највећег српског села.
План и скицу програма послао сам месној заједници и нисам добио ни одговор да ли су примили моју поруку. Све ме то није обесхрабрило и наредне године (2004.) организовао сам прве завичајне дане, које су неки у шали назвали приватним завичајним данима. Приватни су били утолико што сам направио програм, штампао плакате, лепио их по Ужицу и околним селима, организовао спортска такмичења, црквену трибину са акуелном темом, позоришну представу, долазак најбољих специјалиста ужичке болнице (долазили су о свом трошку) итд. О томе да су и сви трошкови били моји приватни не треба трошити речи, али нисам могао да верујем да ћу бити главни у чишћењу напуштеног и запуштеног фудбалског игралишта.
Био сам срећан што су моја породица, најближи рођаци и пријатељи били уз мене и подржали ме. Све што сам чинио било је у спомен рано преминулих чланова моје породице, стрица Стевана (убијен у 21. години од стране комуниста) и брата од стрица Вида, који је најзаслужнији за отварање првог фабричког погона у селу. Мој недавно преминули отац Анђелко био ми је велики ослонац и потпора.
Од тих првих сусрета завичајни дани су полако напредовали и укључивао се све већи број људи у организацију, тако да 2008. (пети сусрети) више нисам морао да финансирам ништа. Надао сам се да је пелцер ухватио дубок корен и да је време да се пређе на виши степен, на поједине пројекте од којих ће село и његови житељи имати директну корист.
На жалост, фудбалски клуб, који су, после 18 година непостојања (формално и практично угашен) обновили браћа Богдановић и браћа Пејић, уз помоћ још пар људи и који је 2007. освојио треће место у Окружној лиги, постао је камен спотицања. Момци из села, који су тада (осим једног) први пут у животу обули копачке, нису били довољна снага да играју са било ким, па смо прибегли појачањима, што је довело до бојкота од стране тих момака. Значи, "не знамо да играмо, није важно што нам дају по 10 комада, али има само ми да играмо" и то о трошку обновитеља клуба. Месна заједница пуне три године није дала ни један динар за клуб!!!
Будући да игралиште у селу није имало ни основне мерне стандарде за игру били смо принуђени да две сезоне играмо у Ужицу. Ако нису били у стартној постави "фудбалери" из села нису долазили ни да гледају утакмицу, а камоли да тренирају или седе на клупи. Част ретким изузецима. И поред таквог односа решили смо да урадимо стадион по стандардима, урађен је пројекат за свлачионице и трибине и обезбеђена прва средства преко тадашњег министра Велимира Илића. Радови су кренули, али се ускоро сменила власт у држави и "радикалска Биоска" (и то много говори) није била у плану за помоћ. Али, кад је требало да се радови обнове дошло је до "капи која је превршила чашу"!
Неко од сеоских доушника, у страху да због нестанка "унутрашњег непријатеља" не изгуби "државни посао", написао је пријаву полицији "због финансијских махинација и крађе имовине", апострофирајући браћу Пејић и браћу Богдановић. Услeдила је и репортажа ТВ Лав, коју је наручио један бивши понављач и у којој су неки сасвим безначајни људи у својству "новог руководства ФK Биоска" на најпримитивнији начин обезбедили да се појаве на ТВ, макар и на локалној ТВ Лав. Тај примитивизам испољио се кроз оптуживање "претходног руководства за политизацију клуба". А управо у то време "то руководство" спасило је ФК Слобода из Ужица од испадања у зонску лигу и извукло је из дугова "до гуше".
У истом прилогу локалне ТВ појавио се и председник МЗ Биоска и тиме оснажио речи особа које су биле задужене за "пљување". Зна се да "кад нечије псето неког уједе одговоран је газда", али се након емисије НИКО није јавио, извинио или макар оградио од изречених тврдњи. Нисмо ни ми! Знали смо да "пети ешалон жутих у локалу" покушава да поврати изгубљене позиције у локалном страначком предузећу и да је то њихово масло. Следило је давање изјава полицији и тужилаштву и пријава је одбачена! Осим горког укуса, остала је и копија руком писане пријаве, штампаним словима, за успомену на полуписменог "будног грађанина" и опомену како у Србији пролазе сви који нешто организују за опште добро, мимо "балканских правила".
Ипак, знали смо да се "префарбани" морају јавити! Ишли су Биоштански дани, требало је опет имати БЕСПЛАТНО простор "погона", који су сасвим беспотребно купили Богдановићи и Пејићи само да не би један "околни бизмисмен" од њега направио отпад. А планирао је! И давали смо, бесплатно.
Ето где смо сад! Игралиште је већ завршено, опет захваљујући Зорану Пејићу и Младену Богдановићу. На жалост, ни близу како је требало, али то се могло и очекивати. За разлику од 2004. кад је поново основан ФК Биоска, сада је остало неколико гарнитура опреме, копачке, лопте, мреже, маркери за тренинге... Нисмо тражили захвалност, признања, баш ништа. Само људски однос који ће поштовати и оне који не могу ништа да учине, а некмоли оне који иза себе имају дела. Хришћански смо истрпели све увреде, бојкоте и смицалице од којих су само неке овде побројане. Што се каже, окренули смо други образ. Кад је и он жестоко ошамарен можемо само да окренемо леђа. Трећи образ немамо, само два. Али, најтеже је онима које ће сви препознати у овом тексту. Они немају ни један.
Са надом у боље дане и честитије људе, Миљко А. Пејић
У јулу, лета господњег 2009.
Данас, на Петровдан 2012. са жалошћу констатујем да, некад шестодневни, завичајни дани Биоске не постоје ни у траговима.
|
|